Kao mala, želela sam da budem književnica kad porastem. Uvek sam sa sobom nosila knjige (i sveske), čak i na moje omiljeno drvo. Bila je to breza na kojoj sam provodila sate pišući, čitajući i maštajući.
Ne sećam se kada, zašto i kako sam samu sebe spakovala u opšte prihvaćeni način razmišljanja i ponašanja. Nije mi bilo udobno, jer sam osećala da to nije moje autentično stanje.
Međutim, želela sam da pripadam „normalcima”, tako da sam tamo ostala dokle god sam uspevala da izdržim. Kada sam najzad shvatila da je vreme da budem svoja, autentična, slobodna, kreativna, shvatila sam i da se plašim.
Mnooogo sam se plašila.
Milion „šta ako” se pojavilo preda mnom.
„Šta ako zvučim blesavo? Šta ako je sve to besmisleno? Šta ako pomisle ovo ili ono?”
Oh, imala sam ih previše. Jer…
„Šta ako sam isuviše ’stara’? Netalentovana? Šta ako nemam SVE veštine i SVE znanje koji mi mogu zatrebati?”
Svaki put kada bih pomislila da se pokrenem sa mrtve tačke, oni bi odmah nabacali sve te sumnje i pripremljene neuspešne scenarije na mene. Naravno, bilo je trenutaka kada sam i ja mislila da je sve uzalud. Da nema svrhe boriti se i pokušavati nešto drugo. Bili su tako jaki, a ja tako umorna od traganja.
I da.
Mogla sam ostati zaglavljena čitav život.
I dalje bih se pravila da mi je dobro, jer bilo mi je udobno, poznato.
Mogla sam ostati na sigurnom. Ali bih i dalje bila zaglavljena i još nezadovoljnija.
I pored sveg tog umora, jedna mala misao kao iskra stigla je do mene.
„Ako ima želje, ima i načina.”
Ako zaista hoću nešto da uradim, ja to i mogu.
Tako sam, uprkos Strahu, izašla iz kaveza koji sam sama sebi nametnula, i sad mogu na svoje platno života da stavim koju god boju želim i da od njega da napravim svoje Umetničko delo.
A možeš i ti.
Danas kreativci sa kojima radim kažu da im najviše prija jednostavnost pristupa, spontanost i rad bez pritiska, kao i slobađanje od straha od greške.
Otvorenost za razgovor na različite teme, otkrivanje novina o sebi, kao i drugačijih načina da se kreativno izraze je prednost koji mnogi kreativci navode.
Duša Abramović je umetnica i mentorka koja svojim nežnim pristupom kroz igru i stvaralački proces pomaže drugima da upoznaju sebe i transformišu se u radoznale kreativce. U svom pristupu spaja dugogodišnje iskustvo u radu s decom i mladima, ljubav prema stvaranju i intuitivni, kreativni koučing. Trenutno je na edukaciji za praktičara ekspresivne art-terapije.
Kroz više autorskih radionica i programa pronašla je svoj pristup i metod rada, koji na lagan i razigran način pruža mogućnost drugima da se izražavaju i rastu kao kreativna bića.
Prateći svoju radoznalost, 2017. pokreće Maštarium, koji 2021. prerasta u Centar za kreativno istraživanje, razvoj i edukaciju. To
je mesto koje okuplja istomišljenike i druge kreativce – otvorene, hrabre i spremne da zarone u svoje stvaraštvo.
Duša duboko veruje da je svako sposoban da stvara dokle god je dovoljno hrabar da zakorači u proces, zaboravljajući na pravila i strah da će pogrešiti.
Da otvori svoje srce, isključi svoj um i prepusti se svojoj mašti. Tada se život može transformisati i otvoriti nove svetove.
Čak i u najružnijim crtežima se kriju velika dela. Ona koja nas vraćaju sebi i svom autentičnom izrazu.
Sebi to često moram da ponavljam kada je posao u pitanju. Kada želim da uradim nešto bitno ili u vremenskom roku. I sve to ne bi bilo toliko strašno, da ne postavljam skoro nemoguće zahteve pred sebe.
Svi smo mi različiti. I svi projekti su različiti, ali postoje neki znaci koji govore da je možda vreme da završite sa planiranjem i počnete sa radom.
Postoje ti neki čarobnjaci?
Oni koji svašta nešto mogu da stvore, od svačega i ničega.
Magičnim putem pretvaraju najobičnije stvari u najneobičnije proizvode.
Nažalost, ja jako dobro poznajem odlaganje.
Ranije sam za sebe mislila da sam ekspert u odlaganju, Majstorski nivo, crni pojas, sedmi dan ekspert.
Svakom kreativcu se povremeno desi da se susretne sa gomilom istovremenih novih ideja. Počnu da dolaze sa svih strana i da vas polako, ali sigurno, zatrpavaju.
Iako je to izuzetno nezgodno, ipak je mnogo bolje nego kad ih nema ni od korova.
Znate kako izgleda kad sretnete nekog ko kod vas pokrene celu lavinu događaja?
Jedna od tih osoba u mom životu je Zorana Komanov.
Spojio nas je posao, a usput smo prepoznale jedna drugu i postale prijatelji.
Što i nije teško jer ona ima neku neverovatnu energiju koja vrca na sve strane, i sa njom jedva čekate da nešto novo smislite ili napravite.