Neki ljudi su predodređeni za bavljenje umetnošću. Tako da i nije čudno što se naša današnja sagovornica Jovana Svirac od najranijih dana svoga života obrela baš u muzici. Tokom života je otkrila i čari pisane reči, ali i beskrajni osećaj slobode koji izvire u radu sa bojama.
Kao jedan pravi kreativni radoznalac, ona je dosad pronalazila sebe u novinarskoj profesiji i pisanju poezije. Ali i u stvaranju umetničkih dela u vidu kolaža, slušajući muziku života oko sebe i „olovke dok prelazi po papiru”. Iza sebe ima veliko novinarsko iskustvo, kao i rad u digitalnom marketingu, a jedna od Jovaninih narednih kreativnih odredišta i avantura jeste Maštarium.
Pa da je upoznamo. 🙂
Jovana: Moja definicija kreativnosti nije preterano drugačija od već uvreženog mišljenja. Pokušaću da je definišem u dve reči – pre-oblikovanje ideja. Oživljavanje sopstvenih zamisli obogaćivanjem postojećim/realizovanim idejama. Ili možda još slikovitije: ukrštanje različitih, poznatih i nepoznatih, elemenata u stvaranju nekog dela. Kada kažemo da je nešto kreativno, često pod time mislimo i da je autentično, te onda tu treba dodati i da udahnjujemo nekom našem radu, koji ne mora biti isključivo umetnički, svoj pečat. Svoj izraz. Zahvaljujući kreativnosti, naša realnost je smislenija i svrhovitija.
Jovana: Čini mi se da ona nađe mene, ahahaha. Nekada je to zvuk, nekada stih, nekada izgovorena reč u prolazu, nekada miris, nekada sećanje, nekada neko dečje shvatanje, nekada slika ili pak fotografija. Nekada ljubav kojoj dajem drugačije obličje. Često tišina u kojoj mogu sebe lepo da čujem.
Moje delo nastaje u prepuštanju svemu tome.
Jovana: Ne znam da li bi ovo spadalo u ritual, ali volim da pesme, pa čak i neke druge forme, pišem grafitnom olovkom.
Volim i da crtam drvenom olovkom. Uopšteno, draže su mi skice. Zadovoljstvo mi je kada znam da mogu da pogrešim, ali i da obrišem nešto gumicom. Volim zvuk olovke dok klizi po papiru.
Nikada ne pišem/crtam/slikam u nekom formalnom i očekivanom formatu. Uvek su to iscepkani papiri. Tako imam manju tremu, slobodnija sam. 🙂
A što se atmosfere tiče, nema pravila. Nekada radim u tišini. Nekada kraj reke. Ali najčešće uz muziku.
Znam da ima onih koji izistinski imaju rituale, pa se, recimo, posebno oblače za stvaralački čin. Kad bih tako nešto radila, imam utisak da bih se više uživela u stvaranje uloge, te bih zaboravila šta sam stvarno htela da kažem. 🙂
Jovana: Bez toga mi je življenje nemoguće. Istina je da sam skrajnula sebe u nekom periodu života, ali sam pre nekoliko godina odlučila da mora biti drugačije. Sada nema kompromisa. Sastanak sa sobom, sa umetnicom i isceliteljkom što čuči u meni, beskompromisan je. Odvajam vreme za sve što me obnavlja, što me defragmentuje.
Jovana: Uvek su to osobe koje znaju šta hoće i strastveno su posvećene svojoj ideji i svom cilju. Streme tome uprkos svemu.
Jovana: Verujem da se iz svakog kreativnog izazova ponešto nauči i da nas svaki, bar za trunčicu, gurne iz svoje zone sigurnosti. Bilo da je reč o tehnici u koju se upuštamo, bilo da je reč o samoj organizaciji vremena ili pak obećanja koje damo, pre svega sebi, da se svakog ili svakog drugog dana pojavimo sa svojim radovima na mreži.
Letnji izazov mi je protekao u kombinovanju različitih tehnika, u pravljenju kolaža od sopstvenih skica. Mudro sam izabrala da to budu minijature kako bih uspela da zadovoljim formu i da svakoga dana nešto stvorim, a onda i da to podelim sa svojim prijateljima na Instagramu. Znala sam da neće biti lako, ali sam verovala da će mi upravo stvaralački deo dana dati snage da nastavim dalje i istrajem u svemu ostalom što je leto nosilo. Bio je to moj svojevrstan dnevnik, a svaki rad je pričao svoju priču i nosio energiju dana. Dopustila sam sebi da se igram, ali i da saznam nešto više o sebi. A i podsetila sam se da se do važnih ciljeva stiže upravo kroz igru i negovanje dobrih osećanja i kreativnosti.
Jovana: Kakvu god ideju da imaju, treba da probaju da je realizuju. Dok se u ostvarenje neke zamisli ne upustimo, nismo ni svesni šta smo sve u stanju da uradimo. Često se plašimo kako ćemo i izmišljamo kojekakve izgovore. U stvari, samo se treba opustiti i krenuti. Sve se reši i uklopi u hodu, i mnoga vrata nam se sama otvaraju.
Jovana: Rekla bih da sam to ja sama. Ona koja spotiče i ona koja dozvoljava. Ona koja se u jednom trenutku baš borila za život i na teži način naučila da postavi određene granice.
Jovana: Sasvim ok. Bitno mi je šta mi pričaju ljudi koje poštujem i volim. Oni koji me ne tapšu po ramenu i kažu da je nešto ok ako nije. Volim da čujem sve što je smisleno i konstruktivno. I volim da ono što stvorim, bilo da je reč o pesmi, novinarskom tekstu, kolažu ili crtežu, bude očišćeno od svih suvišnosti.
Jovana: Svako od nas zna šta treba da radi i kuda treba da ide. Samo treba da se zagleda u sebe i oslušne sopstveni glas. Nekada je taj proces dugotrajniji, šumova je previše, ali zadovoljstvo je mnogo veće kada krenemo da oblikujemo svoje ideje. Samo hrabro, i bez izgovora. 🙂
Jovanino vešto kombinovanje pisane reči sa izradom kolaža možete pogledati na.
Do sledećeg Kreativnog razgovora.
Srećno stvaranje!
Hrabrost najčešće nije prva asocijacija kada se pomisli na kreativni posao, ali upravo ona je presudna za svaki korak tokom procesa. I tako svaki dan.
Znate onaj osećaj kad sve lepo zamislite, ali se sve nekako izmigolji i ništa ne ide po planu.
Ujutru nema kafe ili se upali rezerva u kolima baš onda kad kasnite negde i još plus vozite iza auto škole.
Jedan od onih dana kad uživajući u sladoledu od čokolade jedan neposlušan zalogaj reši da se prisnije upozna sa vašom svetlom majicom.
Dobro došli u novu kategoriju postova na Maštariumu pod nazivom Kreativni razgovori.
Da li ponekad želite da ste neko drugi? Da živite na drugom mestu i da radite drugi posao? Da li se ponekad pitate gde biste bili da ste odabrali neko drugo skretanje na svom životnom putu?
Da li biste bili svoja sušta suprotnost ili samo blaga varijacija?
Život se dešava hteli vi to ili ne.
Vreme prolazi ne pitajući da li biste želeli da je malo sporije, ili da bi vam baš dobro došlo par sati više u danu.
Kad sam bila mala uvek sam nosila neku knjigu sa sobom.
Želela sam da budem književnica kad porastem. Čak sam knjige (i sveske) nosila sa sobom na moje omiljeno drvo. Bila je to breza na kojoj sam provodila sate pišući, čitajući i maštajući.
